DINGO

Dingo (Canis lupus dingo) je tip australijskih kanida, za koga se pretpostavljalo da potiče od Iranskog vuka (Canis lupus pallipes). DNK analiza je pokazala da su u većoj meri slični domaćim psima, tako da postoje pretpostavke da vode poreklo od male grupe pripitomljenih pasa Dingo se najčešće opisuje kao australijski divlji pas, ali ne živi samo u Australiji, niti potiče iz nje. Savremeni dingo se nalazi u celoj Jugoistočnoj Aziji, uglavnom u malim delovima preostalih prirodnih šuma, a i na većem delu kopna Australije posebno na severu. Dingo ima sličnosti i sa vukovima i sa savremenim psima, te se smatra više ili manje nepromenjenim potomkom ranih predaka modernih pasa. Ime dingo potiče iz aboridžinskog jezika Eora, kojim su govorili domoroci na području oko Sidneja. Novogvinejski pevajući pas se takođe klasifikuje kao Canis lupus dingo.

Izgled

Odrasli dingo je obično u području ramena visok 48-58 centimetara, i u proseku težak 23-32 kg (iako su zabeleženi primerci teški 55 kg). Mužjaci su veći i teži nego ženke. Primerci dinga u južnoj Australiji su obično manji od onih koji se javljaju u severnoj i severozapadnoj Australiji. Australijski dingo je uvek veći od jedinki koje se javljaju u Aziji. U odnosu na pse slične veličine dingo ima veću njušku i veće očnjake. Njihova zubna formula je 3/3-1/1-4/4-2/3 = 42.

Koža je obično žuto-đumbir boje, mada se mogu i javiti primerci sa preplanulom, crnom, belom ili kožom peščane boje. Zabeleženi su i albino primerci. Bilo koja druga boja je pokazatelj ukrštanja.

Broj hromozoma je 2n=78.

Temperament i ponašanje

Dingo se uglavnom viđa sam, iako većina pripada čoporima koji sastaju svakih par dana zbog druženja ili parenja. Obeležavanje mirisom, zavijanje i neprijateljstvo protiv rivalskih čopora se češće javljaju tokom tog perioda. Jedinke dinga se udružuju u čopore koji mogu brojati od 3 do 12 jedinki. U čoporima je izražena i muška i ženska dominantnost. Uspešan uzgoj mladunaca je obično ograničen na dominantan par, jer će podređeni članovi pomoći u uzgoju štenadi.

Veličina teritorije na kojoj živi čopor nema mnogo veze sa veličinom čopora, nego je povezana sa terenom na kome čopor živi i zavisi od količine plena. Čopori u jugozapadnoj Australiji imaju najveći opseg rasprostranjenosti. Dingo ponekad može da napusti svoje prvobitnio stanište (postoji zabeležen primer putovanja od 250 kilometara.

Dingo ne laje koliko i domaći pas, mada njegov lavež može biti vrlo glasan. Dingo češće zavija. Oni zavijaju da bi dozvali ostale članove čopora i da bi oterali uljeze.

Razmnožavanje

Poput vukova, ali za razliku od domaćih pasa, dingo se razmnožava jednom godišnje. Mužjak dinga je plodan tokom cele godine, dok su ženke plodne samo za vreme svog godišnjeg estrus ciklusa. Ženke postaju polno zrele u dobi od dve godine, a muškarci u dobi od 1 do 3 godine. Dominantne ženke u čoporu obično će ući u estrus ciklus pre podređenih. Jedinke koje žive u zarobljeništvu obično imaju pro-estrus i estrus ciklus u trajanju 10-12 dana, dok za divlje jedinke ciklus može trajati do 2 meseca. Period trudnoće traje od 61 do 69 dana, nakon čega ženka obično ošteni 5 štenadi. Obično se ošteni veći broj ženki nego mužjaka. Ženke se obično oštene između maja i jula, iako jedinke koje žive u tropskim staništima mogu da se oštene u bilo koje doba godine. Hibridne vrste mogu imati estrus ciklus dva puta godišnje, i imaju trudnoć ekoje traju od 58-65 dana, ali nije sigurno da će uspešno podići mladunce dva puta. Štenci se obično rode u pećini, isušenom koritu potoka ili zauzimaju jame zečeva i vombata. Štenci se osamostaljuju nakon 3-6 meseci, mada oni koji žive u čoporima ponekad ostaju sa svojim čoporom do uzrasta od 12 meseci. Za razliku od vučjih čopora, u kojima dominantna životinja sprečava podređene da se pare, alfa dingo sprečava razmnožavanje podređenih jedinki ubijajući im mladunce.

Prehrambene navike

Jedinke koje se hrane ljudskim otpacima na Borneu

Zabeleženo je preko 170 različitih životinjskih vrsta u Australiji koje su uključene u ishranu dinga, od insekata do vodenog bivola. Specijalizacija za određenu vrstu plena varira u zavisnosti od regiona. U australijskim severnim močvarnim staništima, najčešći plen su guske, pacovi i valabi (vrste kengura), dok su u sušnom centralnom delu Australije najčešći plen evropski kunić, dugokosi pacov, kućni miš, gušter i crveni kengur. U severozapadnom staništima najčešći plen su valaro i crveni kengur, dok su najčešći plen u istočnom i jugoistočnom planinskom delu australije valabi, oposum i vombat. U Aziji, dingo živi u blizini ljudi, i često se hrane pirinčem, voćem i ljudskim otpadom. Primećene su jedinke koje love insekte, pacove i guštere u ruralnim područjima Tajlanda i Sulavesija. Dingo obično lovi sam, kada napada sitan plen kao što su zečevi, dok krupan plen kao što su kenguri ili divlje svinje lovi u grupama. Dingo u Australiji ponekad lovi stoku za vreme sezonskih nestašica drugog plena.

Veze sa invazivnim vrstama

U Australiji, dingo se bori za istu hranu kao i uvezene vrste divlja mačka i crvena lisica, ali ih i lovi (kao i divlje svinje). Studija urađena naDžejms Kuk univerzitetu je zaključila da bi ponovo uvođenje dinga pomoglo u kontroli populacija ovih štetočina, smanjujući pritisak na lokalni biodiverzitet. Autor ove studije, profesor Kristofer Džonson, zabeležio je da kengur Aepyprymnus rufescens može da napreduje i kada je dingo prisutan. Stopa opadanja broja kopnenih sisara, u području gde je dingo prisutan za kontrolu populacije lisica i divljih mačaka, smanjuje se sa 50% ili više, na samo 10% ili manje. 0% ili više, na samo 10% ili manje.

Status zaštite

Kao rezultat ukrštanja sa psima koje su doveli evropski doseljenici, genetički potencijal čistokrvnih jedinki dinga je u opadanju. Do ranih 1990-ih, oko trećina svih divljih dinga u jugoistočnom delu australije su bili mešanci dinga i domaćeg psa. Iako je proces ukrštanje manje odmakao u izolovanim područjima, izumiranje dinga u divljini se smatra neizbežnim. Iako su zaštićeni unutar Saveznih nacionalnih parkova, oblasti svetske baštine, aboridžinskim rezervatima, i Australijske prestoničke teritorije, oni se istovremeno klasifikuje kao štetočine u nekim drugim oblastima. Zbog nedostatka zaštite u celoj Australiji dingo se može loviti i trovati u mnogim oblastima, što, uz ukrštanje sa domaćim psima, može prouzrokovati da takson pređe iz IUCN-ove kategorije niži rizik/poslednja briga u ranjive taksone.

LABRADOR RETRIVER

Labrador retriver (takođe labrador ili samo lab skraćeno), je jedan od nekoliko vrsta retrivera, vrsta ptičara. Labrador se smatra za najpopularniju rasu psa na svetu, i najpopularnija je rasa po registraciji u SAD-u (od 1991.) Velikoj Britaniji, Poljskoj, i nekoliko drugih država. Takođe je najpoplarnija rasa psa asistenta u SAD, Australiji i mnogim drugim državama. Takođe se mnogo koristi i u policiji i drugim zvaničnim telima zbog detekcije i radnih sposobnosti. Veoma su društveni, nežni, pametni, snažni i dobre naravi, i labradori se generalno smatraju za dobre čovekove prijatelje svih starosnih doba (uključujući visok nivo tolerancije i strpljenja za decu), i ti ih čini odličnim radnim psima. Ovi psi su veoma lojalni i odlični su za malu decu. Mogu se koristiti u raznim šou programima. Dobro treniran, labrador je jedan od najodgovornijih, najposlušnijih i najtalentovanijih rasa na svetu.

 

Spoljašnjost

• Snažno građen, široke lobanje, širokih i dubokih prsa i rebara.
• Kratak i snažan u slabinama i stražnjem delu.

Zdravlje

Displazija kukova, odnosno koksofemoralnog zgloba je vrlo česta kod labrador retrivera i nasledna je. Jedini način da se ona suzbije je otklanjanje i eliminacija jedinki iz reprodukcije koje imaju displaziju kukova. Većina zemalja, članica FCI-a, kao bitan podatak za upotrebu pasa u priplodu, obavezno insistiraju na RTG- snimci ovog zgloba za čije snimanje se izdaju licence a očitavanje je komisijski i rezultati se objavljuju u zvaničnim, regularnim kinološkim društvima tako da se sve malverzacije izbegnute i svi su upoznati s onim jedinkama koji imaju displaziju, odnosno psima koji se ne mogu koristiti u priplodu. Nažalost, ovim su pogođeni i tipični eksterijerni psi, šampioni, a na savesti je uzgajivača i interesu pasmine da se takvi psi stvarno ne koriste u priplodu.

Atrofija retine je takođe u velikom broju opteretila ovu pasminu, jer se prenosi i potrebno je obaviti pregled očnog dna (fundusa). Idealno je kada bi psi koji se koriste u priplodu bili katarakta negativni, ipak često smo svedoci da naši labradori i pre neke ozbiljne starosti, potpuno izgube vid i oslepe. Na sreću, atrofija retine je daleko ređe oboljenje kod labradora.

Osteohondroza se kod labradora uglavnom pojavljuje u periodu intenzivnog rasta od 4-8 meseci i to uglavnom kao upala pokosnice i to najčešće kostiju lakta koji kasnije prerasta u artritis, a predisponirajuci faktori su: hormonalna neuravnoteženost, kao i ishrana, rad i nagli rast.

Od ostalih bolesti koje se, srećom mnogo ređe javljaju je gluvoća, epilepsija, paraliza dušnika, povraćanje hrane.

ROTVAJLER (ROTTWEILER)

Rotvajler ima snažno mišićavo telo , pravi je atleta u svetu pasa. Uzgojen je u nemačkom gradu Virtemberg.
Početkom devetnestog veka rasa je gotovo izumrela, ali je ponovo postala popularna stotinak godina kasnije,
zahvaljujući entuzijastičkim uzgajivačima iz Štutgarta. Višestruko je talentovan: on je i ovčarski pas i pas čuvar,
i radni pas, ume da prati trag, a često se sreće na takmičenjima i testovima poslušnosti...
Postoje dva varijeteta ove rase: nemački i američki rotvajler. Nemački je niži, zdepastiji , sa većom glavom
, dok je američki viši sa nešto dužim nogama. Mnogi odgajivači, međutim, kažu da je američki rotvajler rođen
u Americi, a nemački u Nemačkoj, i da je to jedina razlika. Svaki rotvajler je rotvajler , pripadnik jedne izuzetne rase.

Poreklo
Predpostavlja se da je rotvajler nastao od italijanskog mastifa, kojog su Rimljani koristili kada su osvajali Evropu
. Pas je čuvao stada ovaca i goveda koja su služila za ishranu vojnika. Rasa kakvu danas znamo je nastala u
Nemačkoj, u okrugu Rotvajl grada Virtemberga, po kojoj je i dobio ime. I Nemci su psa primarno koristili za
čuvanje stada, mada je bio i tovarna životinja, noseći drva i razne proizvode na pijaci. Za vreme prvog i
drugog svetskog rata, stavljen je u vojnu službu i pomagao je vojnicima na straži.

Karakter
Rotvajler je pas koga se mnogi plaše. Međutim, agresivnost nije sastavni deo karaktera pasa ove rase, već posl
edica lošeg vaspitanja i kompleksa nedgovarajućih vlasnika. Rot je blag, hrabar i samouveren pas,
koji se lako trenira i koji je jako posvećen svojoj porodici. Izuzetno je posesivan, i spreman je da ljude koje
prihvati kao svoje vlasnike brani i životom. Važi za jakog borca, i ponekad ljudi pogrešno veruju da ne
oseća bol. Važno je da se pas ne zapostavi, jer će tako od njega nastati agresivan pas kojeg je nemoguće
kontrolisati. Zahteva vlasnika koji može da se nosi sa njegovom snagom. Sa obukom treba početi što ranije,
dok pas još ne razvije snagu da pruži ozbiljan otpor. Mora da bude u društvu ljudi što je moguće više,
jer je socijalizacija neophodna i traje izuzetno dugo. Ume da bude agresivan prema drugim psima.
Ako se pravilno vaspita, može da bude savršen za porodice sa malom decom. Prihvatiće mačku, ili bilo koju
drugu životinju u svom domu, ako sa njima nije imao negativna iskustva kao štene. Porodične prijatelje i
rodbinu će dočekati radosno, ali stranac ne sme da pređe prag. Spada u pse čuvare, iako se zbog
visoke inteligencije već vekovima koristi u vojsci i policiji kao radni pas.

 

Održavanje
Rotvajler može da živi u stanu, ako mu je obezbeđeno dovoljno vežbe i kretanja u toku dana.
Izuzetno je aktivan:
nikad se ne zasiti rada ili igre. Voli da trči otvorenim prostorom i u šumama, a pri tom vlasnik ne mora da se
plaši da će pas odlutati. Plivanje, trčanje pored bicikla i igranje sa lopticom su savršene vežbe za rotvajlera.
Ima kratku i glatku dlaku koja se lako održava i retko linja. Četka se mekom četkom, samo kada
je to neophodno. Ishrana zavisi od utrožene energije. Pas koji se više kreće treba da dobije više hrane nego
što je to naznačeno na konzervi ili džaku suve hrane. Međutim, morate biti pažljivi, jer rot ne ume da odredi
granicu, i često se dešava da se prejede, što može izazvati zdrvstvene probleme.

Standard
Glava je srednje duga, čeoni deo lobanje je vrlo naglašen. Ima izrazite jagodice i makazast ugriz.
Oči su tamno braon, srednje veličine. Vrat je snažan i mišićav. Leđa su kratka, grudi široke i duboke
(oko 50% visine ramena). U nekim zemljama je kupiranje repa zabranjeno. Noge su razmaknute, pri čemu su
zadnje nešto duže od prednjih. Dlaka je kratka, gruba, oštra i priljubljena, s gustom podlakom. Crn je, sa
smeđim mrljama po jagodicama, njušci, grudima i ekstrmitetima. Visina za mužijake je 61-69cm , za ženke 59-64cm.
Plašljivost i nervoza se smatraju eliminacionim greškama.

Zdravlje
Mogućnost nastajanja mnogih bolesti određuje set gena date rase. Rotvajler živi 10-12 godina, i ne mora da
oboli ni jedanput u toku čitavog života, ali treba posebno voditi računa o simptomima sledećih bolesti. Od
rođenja do godinu dana: bolest kostiju i zglobova, posebno displazija kuka, stenoza aorte. Od 1 do 6 godina:
hipotiroidizam, uvrtanje želudca, limofom. Posle 6 godina Osteosarkom, najčešće na kostima ekstremiteta.

Rotvajler kao kućni ljubimac
Rotvajler je treći po redu najpopularniji pas u Evropi. Ako se opredelite za rota, morate pažljivo da izaberete
štene. Mužijaci i ženke su podjednako dobri čuvarii radni psi, ali je ženke lakše savladati ,tako da su pogodnije
za početnike. Ako imate decu ili starije osobe u kući morate biti dvostruko pažljivi. Iako su neki rotvajleri
tolerantni i privrženi deci, nikad ne možete da budete sigurni kakvog će te psa dobiti. Suviše su jaki, i desi se
da povrede dete ili stariju osobu u slučajnom sudaru ili igri. Pošto su ovčarski psi, imaju tedenciju da
gurkaju ljude i životinje, što je nezgodno za starije osobe. Ipak rotvajler nije agresivan pas, i uz odgovornog
vlasnika može da postane umiljat i razigran mezimac cele porodice i komšiluka.

PUDLA

Pudle su poreklom iz Nemačke, Francuske i Rusije. U početku je gajena kao veliki lovački pas za donošenje lovine iz vode (na primer prilikom lova na divlje patke). Vremenom pudla je “smanjivana” i postajala je sve popularaniji ljubimac na dvorovima u Evropi. Slike i literatura iz ranog XVI veka dokumentuju postojanje rase čiji je izgled veoma sličan današnjoj pudli a do XVIII veka rasa je već čvrsto formirana ne samo kao izvrstan lovački pas već i kao moderno psetance za krilo. Iako je bila poznata kao pas za lov u kontinentalnoj Evropi u Engleskoj, i pored jakog rivala spanijela, bila je “fancy” pas kroz ceo devetnaesti vek. Do sredine XX veka pudla je šarmom učinila da postane jedna od omiljenih rasa u svetu. Vinston Čerčil je doprineo popularnosti pudle pogotovo u Britaniji javnom privrženošću svojim ljubimcima Rufusu i njegovom sledbeniku Rufusu II.

U Americi toy pudla na rukama holivudskih starleta postala im je statusni simbol. U modernim vremenima pudla je ostala jedna od najpopularnijih rasa pasa. Do skora je cenjena kao izvodjač cirkuskih tačaka zbog lakoće kojom je savlađivala nove trikove. Preci pudle bili su nemački lovni psi za vodu (pudeln-pljuskati po vodi) korišćeni za lov na patke i francuski retriver (Barbet). Iako postoji slika iz XIX veka na kojoj su prikazani šišači pudle u Parizu ipak sve do 1876 godine pudla nije definisana kao posebna rasa. Rođaci moderne pudle su i neki španski, irski i portugalski psi za vodu kao i mađarski puli. Bliski rođaci toy i patuljastih pudli su i manje rase kao što su kovrdžavi bišon i bolonjezer. Pažljiviji odgoj kroz vekove kreirao je nekoliko veličina pudle kao što su toy, patuljaste, srednje i velike pudle. Pudle, obzirom na raznovrsnost njihove veličine, mogu da ispune mnoštvo uloga na primer od malog psa za pratnju koji je izvrsno prilagođen gradskom okruženju do velikih radnih pasa koji brzo uče veštine kao što su praćenje traga, poslušnost kao i vođenje slepih osoba. Jedinstvena dlaka pudle koja se ne linja može biti ošišana na bezbroj načina što je uz postojanje više boja pudli čini izuzetno atraktivnom i odličnom za držanje u stanu. Graciozni pokreti, aristokratski izgled i nežan karakter samo su neke od karakteristika zbog kojih je pudla među najzastupljenijim rasama. Pudla je prirodno “zvonce” jer uvek je spremna da upozori vlasnike na goste što je čini dobrim čuvarom. Ima urođenu ljubav prema vodi i odličan je plivač pa ako izvedete pudlu u prirodu budite spremni na čišćenje mokre i uprljane dlake!

Pudle vole da budu članovi porodice i potrebna im je svakodnevna kako fizička tako i psihička stimulacija. Izuzetno su inteligentne i uvek spremne da uče posebno kroz igru i zato su dobri partneri za igru deci. Veoma su dugovečne i odličnog su zdravlja. Mogu da dožive 14 godina a čak i više uz pažljivu negu. Često zadržavaju spremnost na igru i fizičku kondiciju u poznijim godinama tako da će vam pudla biti veran pratilac kroz mnogo godina. Standard br.172 -Francuska (Kod velike, srednje i patuljaste pudle, bela, crna i braon konkurišu za jedan CACIB, a siva i apriko za drugi. Kod toj pudle sve boje konkurišu za jedan CACIB). Danas pudla pripada psima za pratnju i društvo. Pudla ima igrajuće i lagano kretanje. Ne sme imati pritajen i razvučen korak. Glava mora biti ravnog profila a veličina da joj je oko 2/5 visine grebena i ne sme biti teška, masivna ali ni premala. Forma glave mora se jasno uočavati ispod kože koja je prekriva. Nos gledan iz profila treba biti pravougaon. Nozdrve dobro otvorene. Kod crnih, belih i srebrnih pudli nosna pečurka je crna a kod braon pudli je braon pri čemu raspon boje može biti od tamno braon do crne ali bez da je crna u potpunosti mada se prihvata. Ako je pudla apriko boje nedostatak pigmenata na nosu se toleriše. Gornja profilna linija njuške je ravna a duga je oko 9/10 dužine lobanje. Obe donje vilične kosti su gotovo paralelne. Njuška ne treba biti šiljata. Donja profilna linija određena je vilicom a ne rubom gornje usne. Usne trebaju biti slabo razvijene, više suve, srednje debljine. Gornja usna leži na donjoj bez prevazilaženja. Kod crnih, belih i srebrnih usne su crne. Kod braon su dobro pigmentisane pri čemu raspon boja ide od tamno braon do crne bez prednosti za crnu boju. Kod apriko boje se prihvata manjkavost pigmenta. Ugao usne ne sme biti izražen. Pudla mora imati snažne zube a nedostatak jednog M2 ili jednog M3 biće ili od sudije ili još od vođe uzgoja kažnjeno. Obrazi ne smeju biti ispupčeni, kostima oblikovani. Očne duplja mora biti dobro oblikovana i neznatno ispupčena. Žvakaći mišići su malo razvijeni a jagodice blago izražene. Stop veoma blago izražen. Lobanja mora biti dobro formirana. Širina joj je manja od polovine dužine glave (postrana linije čini sa uzdužnom osom ugao od 16 do 19 stepeni). Posmatrana odozgo lobanja je u uzdužnoj osi ovalna u profilu blago konveksna. Postrane linje se blago razilaze. Nadočnjaci su srednje naglašeni, prekrivene dugom dlakom. Čeona brazda široka između očiju i prostire se do jako izražene potiljne kvrge (kod patuljastih pudli čeona kvrga sme biti manje izražena). Oči trebaju biti postavljene blago koso u visini čeonog preloma (stopa). Rubovi kapaka bademastog oblika. Kod crnih, belih, srebrnih i apriko pudli oči treba da su crne ili tamno braon. Braon pudle mogu imati oči boje ćilibara. Uši trebaju biti prilično duge i pored guše padajuće. Koren uva nalazi se na produžetku linije koja ide od vrha nosne pečurke i prolazi kroz spoljašni očni ugao. Uši su ravne, ispod korena široke, završavaju zaobljenim vrhom i pokrivene dugom talasastom dlakom. Pudla čija ušna školjka ne dopire do ugla usana ne sme dobiti ocenu odličan. Vrat je blago zaobljen, srednje dug, dobro proporcionalan, nosi glavu visoko i ponosno bez fanona. U preseku vrat je ovalan. Dužina treba da mu je približna dužini glave. Dužina tela treba da je veća od visine grebena. Vrh grudne kosti treba da je blago isturen i visoko postavljen da odgovara visokom i gracioznom nošenju glave. Grudni koš dopire do laktova i širina mu je 2/3 visine (mereno od kičme do grudne kosti). Obim grudnog koša mereno iza lopatica treba da je najmanje za 10cm veći od visine grebena. Rebra ovalna a u području leđa široka. Leđa kratka, harmoničnih linija. Niti šaranasta niti sedlasta. Greben i sapi su na približno istoj visini. Slabine čvrste i mišićave. Stomak prikupljen ali ipak ne hrtolik. Sapi zaobljene ali ipak ne strme. Rep usađen prilično visoko u visini slabina i mora biti za 1/3 kupiran a kod pudli sa vunastom dlakom mora biti kupiran na 1/2 prirodne dužine. Ipak dug dobro nošen rep nije greška. Kod pudli sa uvijenom dlakom rep može ostati u svojoj prirodnij veličini. U kretanju rep je koso na gore nošen. Lopatice trebaju biti koso postavljene, dobro mišićave. Plećka treba da sa nadlakticom zaklapa ugao od 90 do 110 stepeni. Dužina nadlaktice približno je jednaka dužini lopatice. Prednje noge treba da su postavljene potpuno ravno i paralelno i trebaju biti dobro mišićave. Rastojanje od vrha lakatne kosti do zemlje je 5/9 visine grebena. Šape trebaju biti više male, čvrsto zatvorene, slične kratkom ovalu. Prsti dobro zaobljeni, jaki kompaktni, povezani plivajućim kožicama, stoje vertikalno na čvrstim i debelim jastučićima. Nokti su kod crnih i srebrno sivih pudli crni, kod braon su crni ili braon, kod belih pudli mogu biti boje roga ili različitog pigmenta do gotovo crnih a da odgovaraju opštoj pigmentaciji. Beli nokti su greška. Kod apriko pudli nokti su braon i to u svim tonovima od tamno braon do gotovo crnih, pri čemu crna nema prednost ali se toleriše. Zadnje noge trebaju biti dobro mišićave i snažne. Posmatrano od pozadi noge treba da su paralelne. Treba da bude prilično izražen koleni ugao. Različiti uglovi (karlični, koleni, skočni zglob) moraju biti tako izraženi da svaka strmost zadnje noge kao posledicu ima padajuće sapi. Pudla mora biti rođena bez zaperaka. Dlaka treba da bude vunasta ili vitičasta. Boja dlake može biti crna, bela, braon, srebrnosiva i apriko. a) Braon - čista, prilično tamna, od ravnomerno i tople boje, tonovi ne smeju da naginju niti pšeničnoj niti svetlijoj boji. Dlaka ne sme biti ni tako tamno kestenjasta da podseća na crnu. b) Srebrnosiva - ravnomerna, dijapazon boja ne sme da ide niti u crnu niti u belu. c) Apriko - ravnomerna, dijapazon boja ne sme ići u pšeničnu ili krem boju, kao ni u crvenu ili kestenjastu, takođe ne u braon ili braon tonove.

PRIZNATE IZLOŽBENE FRIZURE

LAVLJA: Istovremeno važi za uvijenu ili vitičastu dlaku. Ošišana je na zadnjim nogama do rebara. Takođe šišaju se njuška gornji i donji deo, ispod oka, guša, prednje i zadnje noge do manžetni ili mufova koji u određenom obliku mogu da ostanu na zadnjem delu. Šiša se rep osim okruglog ili duguljastog pombona. Kod vitičaste dlake dopušteno je na prednjim nogama ostaviti dlaku u obliku pantalona.

MODERNA: Na prednjim i zadnjim nogama sme se ostaviti dlaka ako su ispunjeni sledeći uslovi:

• Šiša se:
  
  • Donji delovi prednjih nogu od noktiju do vrha zaperka, donji delovi zadnjih nogu do visine koja odgovara ošišanim delovima prednjih nogu. Dopušteno je da se prsti mašinom samo podšišaju.
    
  • Glava i rep šišaju se: U ovoj frizuri dopuštena je kraća brada na donjoj vilici koja ne treba da je duža od 1cm. Njena donja linija šiša se paralelno sa donjom vilicom. Nije dopuštena "jareća brada". Na repu može da nedostaje pompon (kićanka), ali se kod ocene dlake to može oceniti.
    
• Skraćena dlaka: Na trupu da bi se na liniji leđa pokazalo talasasto presijavanje dlake, koja može da bude duža ili kraća, ali najmanje dužine 1 cm. Dužina dlake se postepeno povećava oko rebara i na gornjim delovima nogu.
• Uređenje dlake:
  
  • Na glavi se ostavlja dlaka u vidu šlema, umerene dužine, a takođe i na vratu očešljana, idući sve do grebena, a na prednjoj strani nije ošišana, i bez prekida u vidu kose linije, ide od gornjeg dela grudi sve do šapa. Na ušima do najviše jedne trećine njihove dužine može se dlaka skratiti makazama ili ošišati u smeru dlake. Na donjoj strani ušiju ostavljaju se dlake, čija se dužina postepeno povećaa odozgo na dole, koje se završavaju u vidu resa i koje se makazama poravnaju.
    
  • Na nogama su pantalone koje ocrtavaju jasan prelaz ka ošišanim delovima nogu. Dužina dlake se postepeno povećava na gore, tako da je na plećkama i butinama duga 4-7 cm. Dužina dlake zavisi od veličine svakog psa ponaosob - pas ne sme da izgleda žbunasto. Pantalone na zadnjim nogama treba da istaknu tipičnu građu pudle. Svaka druga frizura koja ne odgovara navedenom vodi u diskvalifikaciju. Nezavisno od toga o kojoj frizuri je reč one su na izložbi ravnopravne..

Sve privedene pudle u jednom razredu, trebaju biti ocenjene bez razdvajanja

ENGLESKA: Pri ovoj frizuri nadopunjavaju se motivi kod lavljeg šišanja, npr. "mufovi" ili manžete na zadnjim nogama ili se na glavi ostavlja jedan čuperak. Za ovu frizuru nije obavezno propisana vitičasta breda ili ćuba. Dozvoljen je nedostatak oštre granice na dlaci zadnje noge.

DLAKA: Sa kovrdžavom (uvijenom) dlakom: bujna, fine vunaste strukture, dobro ukovrdžana, elastična, na pritisak ruke ponovo se vraća. Treba da je vrlo gusta, raskošna i ravnomerne dužine. Kovrdže su jednake, češalj može da prođe kroz dlaku. Nepoželjna je dlaka koja je oštra ili slična konjskoj dlaci, to je u odnosu na tačno propisan kvalitet dlake korak nazad. Sa usukanom (upredenom) dlakom: Bujna dlaka vunasta i gusta, koja stvara karakteristične izdvojene male vitice jednakih dužina. One moraju biti duge najmanje 20cm. Ukoliko su duže više se cene. Vitice sa obe strane glave mogu se povezati vrpcoom iznad ušiju, a i vitice sa svake strane trupa posebno, ali da to ne utiče da dlaka bude u neredu.

KOŽA: Gipka, bez mlitavosti, pigmentisana. Kod crnih, braon, srebrnosivih i apriko pudli pigment mora odgovarati boji dlake. Kod belih pudli koža je srebrnosiva, ali to ne sme imati uticaj na boju dlake. Kod nekih belih pudli na koži se sreću pigmentisane fleke, ne samo na unutrašnjim delovima tela (čto se često sreće), već preko celog tela. Ovo ne treba uzimati za manu. Generalno pigmentacija treba da je što jača. Kapci, nozdrve, usne, zubno meso, nepce, sluzokože prirodnih otvora, skrotum i jastučići, kod crnih, belih i sivih pudli moraju biti crni, kod braon moraju biti tamno braon, kod apriko treba da je ujednačeni taman koliko je moguće u svim nijansama od tamno braon da crnog, pri čemu crna nije u prednosti. Kod ovih se toleriše i gubitak pigmenta.

VELIČINA: 1. Velika pudla - preko 45 do 60 cm sa tolerancijom od 2 cm. Velika pudla je kao uvećana srednja pudla sa svim tipičnim osobinama.
2. Srednja pudla - preko 35 do 45 cm.
3. Patuljasta pudla - preko 28 do 35 cm. Ona treba da je kao umanjena srednja pudla, i po mogućnosti sa istim proporcijama uz isključenje svakog nanizma.
4. Toj pudla - ispod 28 cm. (poželjan idealan tip 25 cm). U celokupnom izgledu je ista kao patuljasta pudla koja zadovaljava sve proporcije propisane standardom. Svi znaci nanizma su za isključenje samo je potiljna kvrga manje naglašena.

GREŠKE: Anatomija i tip: Kratka ili špicasta njuška, ispupčen nosnik, male nedovoljno otvorene ili prevelike nozdrve, nedostajući ili prejako izražen čeoni prelaz, prevelike ili premale, nedovoljno tamne ili crvenkasto svetlucave oči. Prekatke, preuske ili unazad nošene uši, predgriz je greška i mora se u odnosu na stepen izraženosti kazniti. Štenećakovo zubalo nije greška ako je korektan položaj zuba. Nepravilno postavljeni zubi kao i zubi koji nedostju su greška čija težina stoji u odnosu sa nepravilnošću. Svi sekutići, očnjaci i kutnjaci moraju postojati. Nedostatak 1xP1 ne uzima se u obzir, kod 2xP1 najveća ocena je odličan. Ako nema tri premolara (3xP1 ili 2xP1 i 1xP2) ocena je vrlo dobar. Padajuće sapi, nedovoljna uglovanost zadnje noge, visokonogost. Iznad leđa, zavijeno nošen, predebeo ili nisko usađen rep. Meki i plivajući hodovi, svetla ili tačkasta nosna pečurka, veće depigmentacije na usnama, nedovoljna opšta pigmentisanost, na očnim kapcima nedovoljo pigmenta, obostrano beli očni kapci ili nedostatak dlake oko očiju. Oskudna ili meka dlaka, nejasno i neujednačeno raspoređena boja. Na grudima je dozvoljeno nekoliko belih dlaka. Ljutiti, agresivni ili preterano nervozni primerci. Psi sa znacima nanizma ne smeju dobiti odličnu ocenu. Takvi znaci su: lubeničasta lobanja, nedostatak potiljne kvrge, prenaglašen stop, buljave oči, šiljata njuška, kratka ili povijena njuška, podvučena donja vilica, nedostatak brade.

DISKVALIFIKACIONE GREŠKE: Bele fleke, bele dlake na šapama, psi koji nisu jednobojni, monorhizam, kriptorhizam, bezrepost, zaperci ili ožiljak od njihovog odstranjivanja na zadnjim nogama, jasno izražen podgriz, nedostatak jednog sekutića, atipičan izraz u glavi i telu, psi viši od 62 cm.

Pudle koje nisu ošišane shodno odredbama standarda, imaju pravo na ocenu ali pri tome, nemogu kokurisati za zvanične kandidature CAC, CACIB itd. U isto vreme oni se mogu koristiti u uzgoju.

DUGODLAKI BERNARDINAC

Dugodlaki Bernardinac ima srednje dugu dlaku, ravnu pa čak i malo valovitu, posebno na ledjima. Njegov rep se završava zastavicom, a na bedrima ima izražene pantalone. Podvoljak je oblikovan poput ogrlice i zato deluje veličanstveno. Telesna linija dugodlakog bernardinca izgleda nešto mekše nego kod kratkodlakog. Šape su bele, široke i zatvorene. Često se pojavljuju čaporci. Uzgajač ih mora odstraniti. Kao i većina velikih pasmina bernadinci imaju predispozicije za displaziju kukova. Pre nego kupite štene, proverite da li su njegovi roditelji oboleli od displazije. Težina odraslog psa je oko 80 kg, a životna dob oko 10 godina.

Bernardinci su po prirodi robusni. Iako mirni znaju ponekad i ugristi. To će učiniti samo kad osete ozbiljnu opasnost jer su inače dobrodušni i imaju visok prag tolerantnosti. Mogu se koristiti kao čuvari jer svojom, poštovanja vrednom vanjštinom, izazivaju strah i deluju pre svega preventivno. Bernardinac je životinja koja voli udobnost i nema veliku želju za kretanjem i zato ga ne treba često voditi u šetnje. Nije grubijan, iako je samouveren i retko će ga kada napasti neki drugi pas. Bernardinac je osetljiv i privržen čoveku, stoga je preporučljivo da, ukoliko živi na slobodi, barem jedan sat dnevno bude uz porodicu. Iako je to razborit pas, poput deteta se oduševi svaki puta kad se neko od ukućana vrati svom domu. Tada laje i njegov glas se daleko čuje. Od silne radosti može nekoga i srušiti na tlo. Vrućinu podnosi puno teže nego hladnoću i zato mu treba prostor u senci. Vlasnik bernardinca u šetnji sa psom često naleti na tri različite reakcije prolaznika:

• Majke pošalju svoju decu da pomiluju ljupkog psa, jer pogrešno misle da je bernardinac draga curica u krznu. Bernardinac je stvarno dobrodušan pas koji voli decu ali po nekad je dovoljno da se dete nađe na putu toga diva i već će biti na tlu. To će se dete onda čitav život bojati pasa,
• Ljudi koji rado popiju štogod žestokog imaju velike oči kada ugledaju bernardinca jer bi on na vratu trebao imati lepo burence s rumom za prvu pomoć. Tu posudicu su bernardinci nekad i nosili ali danas je nose samo na turističkim priredbama. Jedna od uloga tih pasa u prošlosti bila je i otkrivanje krijumčara čokolade i cigareta na Švajcarsko Italijanskoj granici. Priču o alkoholnom piću oko vrata opisao je švajcarski pisac Meissner u knjizi Alpske ruže (Alpenrosen) koja je izašla 1816. godine. Na naslovnoj stranici je bio bernardinac sa nacrtanom bačvicom oko vrata. U hronikama Svetoga Bernarda o tome nema zapisa
• Ljudi oduševljeni psima, sanjaju o Barryu, psu koji je u 12 godina svog života spasio 40 Ijudi. To je verojatno legenda.

Do 1860. godine bernardince su zvali medveđim psima i jedan preparirani primerak dobio je mesto u bernskom muzeju. Ime bernardinac u upotrebi je od 1865. godine, a čistokrvni uzgoj započinje u samostanu St. Bernard. Monasi su koristili kratkodlake bernardince kao alpske pastirske pse za traženje puteva, krčenje prtina u snegu i prevoz mleka, dok su dugodlake poklanjali značajnijim ljudima. Prvi uzgojni par imao je Heinrich Schumacher, mesar i gostioničar u Holligenu kod Berna. Psi su se zvali Barry i Diana. Njihovi najslavniji potomci su bili Sultan i Favorit koji su 1867. godine na svetskoj izložbi pasa u Parizu dobili zlatnu medalju. Po nastanku pasmine svetom je prošao bernardinski boom i za njih se plaćalo od 800 do 2 000 zlatnih franaka. Prvi klub bernardinaca otvoren je 1887. godine u Zurichu i 1891. u Munchenu. Imamo li dete ne smemo mu dozvoliti da jaše po psu ili da ga diže za prednje noge. Može doći do kidanja mišića i ligamenata, kao i do problema prilikom rasta. Bernardinci su odrasli sa navršene dve godine. 

PEKINEZER

Pekinezer je hrabar, neovisan i vrlo živahan mali pas. Zbog njegove tvrdoglavosti i samovolje, učenje životu u domaćinstvu zna biti dosta zahtjevno.

Izgled

Pekinezer je zbijen minijaturni pas. Ima široka prsa pa sprijeda izgleda dosta teško, dok mu se trup sužava prema stražnjem dijelu. Noge su mu kratke i blago zakrivljene. Ima široku i, u odnosu na ostatak tijela, veliku glavu. Njuška je ravna i široka, a nos kratak, širok i crn. Nosnice su širom otvorene. Oči su mu velike, okrugle i široko razmaknute. Ima prepoznatljiv polagan hod i čini se da mu se nikada ne žuri.

Zahtjevan karakter

Ta drevna minijaturna pasmina izvrstan je pas čuvar koji sebe smatra daleko većim i hrabrijim nego što zapravo je. Obično je nepovjerljiv prema neznancima.  Lajat će čim čuje neobične zvukove (no inače nije sklon bezrazložnom lajanju).

Pekinezer ima visoko mišljenje o sebi i zna se ponašati zaštitnički prema svom vlasniku, toliko da se to pretvori u posesivnost. Potrebno ga je dresirati kako taj zaštitnički instinkt ne bi prerastao u agresivnost. Obzirom da je tvrdoglav i svojeglav, za dresuru će vam trebati dosta strpljenja. Ponekad ga je jako teško naučiti gdje treba vršiti nuždu.

Neki se Pekinezeri dobro slažu s djecom, neki ne. Pekinezeri su mali i vrlo osjetljivi na grubost male djece.

Vaš će se Pekinezer neprestano šepiriti i paradirati u pokušaju da vas zadivi. S obzirom na svoj nezavisni karakter, može se satima zabavljati s igračkom. No, također mu je potrebna i vaša pažnja. Pekinezer je iznimno privržen pas koji se ponosi ulogom vašeg najdražeg prijatelja.

Okruženje i njega

Pekinezer ne treba puno vježbe, ali zato uživa u šetnjama. Zbog svog kratkog nosa, ne podnosi ekstremne temperature. Pripazite da se ne pregrije tijekom vježbe ili da ne ostane vani na jakom suncu. Otporniji je nego što ga se smatra, stoga će uživati ludirati se na kiši. Naravno, kasnije ćete ga morati temeljito očistiti.

Nije mu potrebno puno prostora, a u zatvorenom i nije previše aktivan. Zato može bez problema živjeti u stanu. Dobro se slaže s drugim ljubimcima, no to zaista ovisi o svakom pojedinom psu. Zapamtite samo da su Pekinezeri neustrašivi, tako da veliki pas u njegovoj blizini može predstavljati ozbiljnu prijetnju.

Njegovo dugačko duplo krzno trebalo bi češljati skoro svakodnevno. Posebnu pažnju treba posvetiti stražnjem dijelu gdje dlaka brže gubi sjaj. Redovito provjeravajte da mu se neki čičak ne zavuče i zamrsi u dlaci. Umjereno se linja. 

ZLATNI RETRIVER

Zlatni retriver je prekrasna, velika pasmina puna energije. Omiljeni je kućni ljubimac i prijatelj u obiteljima diljem svijeta. Voli se ludirati, skakati, trčati, igrati vani i voli plivati. Nježan je i strpljiv s djecom. Poznat je po svojoj nježnosti i pouzdanosti.

Umiljati karakter

Zlatni retriver je pouzdan, miran, prijateljski nastrojen, nježan i samouvjeren. To nije pas samo za jednog čovjeka jer on voli sve. Prijateljski je nastrojen prema svima, pa i neznancima. Vrlo je inteligentan i lako ga se dresira. Krupne je građe, dobrih proporcija i poznat  po svojim lovačkim sposobnostima, bilo u vodi ili na kopnu. Ima vrlo razvijenu moć opažanja i jako je spretan. Aktivan je, pun energije i brz.

Zlatni retriver je jako ozbiljan kad mu se povjeri neki tragački posao, no jednako se dobro zabavlja ludirajući se. Trebat će mu dugo vremena da se počne ponašati odraslo jer je vrlo zaigran. Međutim, njegova fizička snaga i želja za ugađanjem drugima uvelike olakšava treniranje.

Ukoliko osjeti prijetnju ili provalnika, neće ga napasti, ali će vam glasnim lajanjem dati do znanja da se nešto dešava. No, inače nema baš instinkte psa čuvara jer je prijatelj sa svima i sve voli. Jako voli biti s ljudima i nikako nije dobro da ga ostavljate samog na duže vrijeme jer će postati nemiran i neposlušan.

Okruženje i održavanje

Zlatni retriver je savršeno sretan i u stanu, ukoliko dovoljno vremena provede aktivno, vježbajući i igrajući se.  Ako imate dvorište, bit će još sretniji jer je to idealan prostor za njegove igrarije. Potrebno mu je dosta fizičke i psihičke stimulacije jer u protivnom može postati nervozan i destruktivan. Ako nemate dvorište, preporučuje se nekoliko šetnji dnevno. Zlatni retriver preferira hladniju klimu naspram tople. Zato kada je vrućina uživa biti blizu vode u koju može lagano zaroniti.

Zlatni retriver se dosta linja, stoga se preporučuje da ga redovito (jednom tjedno) četkate i češljate kako bi uklonili višak otpale dlake, a posebnu pozornost obratite na njegovu gustu poddlaku. Potrebno ga je šamponirati, ali kupati samo po potrebi.